Izbor investicione strategije koja je u skladu sa investicionim ciljevima i utvrđenom investicionom politikom je važan segment investicionog procesa.
U procesu investiranja individualni i institucionalni investitori se opredeljuju za jednu od dve osnovne investicione strategije:
Investitori koji kupuju hartije od vrednosti sa ciljem da ih duži vremenski period zadrže u posedu radi ostvarenja prinosa od kamata, povećanja cena ili po osnovu dividende primenjuju pasivnu strategiju.
Pasivan stil upravljanja investicijom primenjuju oni koji veruju da su tržišta efikasna, tj. da su cene hartija odraz njihove realne vrednosti. Stoga će investitor koji veruje u efikasnost tržišta svoju pažnju usmeriti ka kreiranju dobro diversifikovanog portfolija.
Investitor koji primenjuje pasivnu strategiju investiranja se umesto pokušaja da “pobedi” tržište, radije opredeljuje za jednostavnu diversifikaciju, tj. ulaganje u veći broj različitih hartija, poštujuci princip “ne stavljaj sva jaja u jednu korpu”.
Pasivan stil investiranja se može istovremeno primenjivati i kod izbora finansijske aktive i kod izbora pojedinih hartija u okviru izabrane grupe finansijske aktive. Sklonost ka riziku u velikoj meri zavisi i od starosne dobi investitora. Tako recimo 45 godina star investitor, čija se pasivna šema investiranja sastoji od 65% akcija, 20% obveznica i 15% derivata, neće menjati šemu u skladu sa trenutnom procenom tržišnih kretanja.
Kod izbora pojedinačnih hartija pasivan investitor polazi od činjenice da ono što on zna o hartiji, znaju i svi ostali učesnici na tržištu, što posledično ima za rezultat formiranje fer cene na tržištu.
Pasivan investitor ce se radije opredeliti za kupovinu indeksnog fonda, nego što ce nastojati da pobedi tržište stalnim rebalansiranjem portfolija na osnovu analiza i procena.
Portfolio takvih fondova nastoji da ima strukturu indentičnu nekom od berzanskih indeksa, tako da je rizik portfolija fonda u korelaciji sa rizikom indeksa, odnosno rizikom hartija od vrednosti na osnovu kojih se indeks izračunava.
Time su ovi investitori barem zašticeni od nesistematskog (specifičnog) rizika, kome su izloženi kada drže u posedu pojedinačne hartije od vrednosti. Istovremeno je i prinos tako konstruisanog portfolija kopija prinosa na indeks.
Pasivna strategija investiranja ne uzima u obzir analizu hartija od vrednosti i umesto toga usmerava se na nerizičnu aktivu i širok portfolio rizične aktive. Jednom rečju, pasivna strategija podrazumeva investiranje u dva pasivna portfolija: portfolio nerizične aktive (kao što su kratkoročne obveznice država) i portfolio običnih akcija koje čine neki od velikih berzanskih indeksa (SP500, Nasdaq100, Dow Jones30, DAX30, CAC40…).
Sa druge strane, investitor koji ne veruje u cenovnu efikasnost tržišta ce pokušati da na bazi dostupnih informacija otkrije koje su hartije potcenjene a koje precenjene, ostvarujući zaradu kupovinom potcenjenih i/ili prodajom precenjenih hartija. Drugim rečima, ti investitori primenjuju aktivnu strategiju upravljanja investicijom.
U nastojanju da “pobede tržište” aktivni investitori veliki deo vremena provode analizirajući široku lepezu informacija, nastojeći da pronađu hartije na osnovu kojih će ostvariti ekstra prinos. Analiza hartija od vrednosti i portfolio selekcija su dva osnovna segmenta aktivnog upravljanja investicijama.
Opredeljenje za jednu od dve osnovne strategije prevashodno zavisi od investitorovog stava u pogledu efikasnosti tržišta, tolerancije prema riziku, kao i prirode investitorovog investicionog horizonta. Investitori uglavnom primenjuju aktivnu politiku investiranja kada ili imaju bolje informacije ili kada su superiorniji u procenjivanju u odnosu na druge.
Aktivni trgovci kupuju i prodaju potcenjene i precenjene hartije u želji da maksimiraju svoje profite. Aktivni investitori svoje odluke donose na osnovu detaljnih analiza hartija od vrednosti, a da bi se ostvarili ciljevi potrebno je puno znanja, značajno iskustvo i puno rada.