Opcije - pojam i tipovi opcija

  • Izvor: TW24

Opcije se mogu definisati kao pravo ali ne i obaveza da se kupi ili proda određeni osnovni instrument po unapred ugovorenoj ceni na tačno određeni dan u budućnosti. Ovaj instrument može biti roba, akcije, indeksi, valute i slično. Cena po kojoj se ovo pravo stiče naziva se premija. To su ugovori koji njihovim vlasnicima daju pravo kupovine (prodaje) vezane imovine po fiksnoj ceni na neki određeni datum u budućnosti“ . Važno je zapaziti da opcije daju pravo kupovine (prodaje) određene aktive, ali ne postoji obaveza realizacije tog prava. Opcijski ugovori nisu dvostrano obavezni, odnosno to su ugovori koji za njihove vlasnike ne predstavljaju obligacije. To je najvažnija razlika opcija u odnosu na ostale izvedene hartije od vrednosti. Takvi ugovori postaju obligacije za njihove sastavljače tek kada se na to pozovu vlasnici opcija. Reč je o izvršenju opcije koju će investitor realizovati samo u slučaju povoljnog kretanja cena vezane imovine prema kretanju izvršnih cena te imovine u opciji.

Opcije su standardizovani ugovori kao i fjučersi. Ovo je možda i jedina sličnost između ovih izvedenih hartija od vrednosti. Opcije imaju viši stepen standardizacije. Takođe, opcije su veoma likvidne i postoji veoma razvijena trgovina ovim finansijskim instrumentima.

Najveća razlika između  fjučersa i opcija jeste ta što opcije nisu pravi ugovori. Opcije imaju formu ugovora. Ovi ugovori daju pravo, ali ne stvaraju obavezu. Vlasnik opcije ima pravo da aktivu kupi ili proda, ali nema obavezu da to mora i da učini. Jednostavno vlasnik opcije kalkuliše i od stanja na tržištu odlučuje se da li će izvršiti obavezu ili ne.

Opcioni sporazum je visokostandardizovan dokument koji mora sadržati sledeće elemente:

  1. tip aktive,
  2. ugovorena cena,
  3. rok dospeća.

Tip aktive predstavlja instrument na osnovu koga je kreiran opcioni ugovor, obično se radi o akcijama. Ukoliko se radi o akcijama mora biti specificirano ko je emitent akcije i količina akcija koja je predmet opcionog ugovora. Ukoliko se  radi o robi specificira se vrsta berzanske robe i količina predmetne robe. Ugovorena cena je cena po kojoj kupac opcije može da kupi ili proda određenu aktivu ili instrument. Ova cena podrazumeva cenu instrumenta u opcionom ugovoru, a ne cenu same opcije. Rok dospeća opcije jeste krajnji datum do kada opcija može da se iskoristi.

Kupac, odnosno vlasnik opcije ima tri mogućnosti na raspolaganju posedovanjem ovog finansijskog instrumenta:

  1. da iskoristi opciju – što se postiže činom kupovine ili prodaje osnovne aktive na koju se opcija odnosi,
  2. da opciju proda na sekundarnom tržištu nekom dugom subjektu – bilo u okviru berzanskog, bilo vanberzanskog prometa,
  3. da ne iskoristi pravo iz opcije – što znači da pusti da istekne rok dospeća bez korišćenja opcionog prava.

Šta će vlasnik opcije odlučiti zavisiće od njegovog interesa koji je uglavnom određen odnosom tekuće tržišne cene osnovne aktive i ugovorene cene u opcionom dogovoru.  Prodavac opcije jeste u ovom slučaju nosilac obaveze. On mora izvršiti preuzetu obavezu. Međutim i prodavac može promeniti svoju odluku i ne želi da je izvrši. On ima na raspolaganju dve mogućnosti: 1) da se nagodi sa kupcem, odnosno vlasnik opcije da se opcioni sporazum raskine, uz vraćanje premije i plaćanje određene provizije ili 2) da nađe drugog subjekta koji će preuzeti ugovorenu obavezu umesto njega, odnosno da proda opciju na sekundarnom tržištu.

Opcije imaju veliki značaj za hedžere koji se opcijama štite od različitih vrsta rizika u finansijskom poslovanju. Pomoću opcija se značajno smanjuju, a nekad se mogu i eliminisati rizik promena cena pojedinih roba, hartija od vrednosti, kamatnih stopa, deviznih kurseva. Putem opcija i spekulanti mogu ostvariti svoju zaradu putem trgovine ovim instrumentima.

Prema načinu iskorišćenja opcija razlikuju se tri vrste opcija:

  1. Evropski tip – ova opcija se može iskoristiti samo na dan dospeća koji je naznačen u ugovoru.
  2. Američki tip – ovu opciju vlasnik može iskoristiti bilo koji dan od momenta kupovine pa do roka dospeća.
  3. Egzotični tip – po svojoj strukturi složenije su i od evropskih i od američkih, one u sebi sadrže specijalne elemente ili restrikcije.

Evropski tip je jednostavniji i često se koristi na nerazvijenim tržištima i na tržištima sa kraćom tradicijom trgovanja opcijama. Američki tip je dosta složeniji i zastupljeniji na svetskim berzama. Kod ovih opcija do izražaja dolazi i izračunavanje vrednosti. Takođe, ona daje i veću fleksibilnost kupcu.

Najčešći kriterijum za podelu opcija jeste prema pravu koje nastaje iz nje. Prema tome opcije delimo na:

  1. Kupovna opcija – daje vlasniku pravo da kupi određenu količinu osnovnog instrumenta po ceni koja je unapred dogovorena u toku određenog vremena. Za ovo pravo kupac ove opcije plaća određenu premiju kao specifičnu cenu opcije. Za dobijenu premiju prodavac opcije se obavezuje da će izvršiti nalog kupca, tj. da mu proda predmetnu aktivu po ugovorenoj ceni.
  2. Prodajna  opcija – vlasnicima daje pravo da u nekom budućem periodu prodaju predmetu aktivu po unapred ugovorenoj ceni
Podelite na društvenim mrežama: